Amerikanac u kimonu i kineskinja u fazonu. Ili kako je fotograf nekad i kum.

Ih koja priča. 

Kum Jack i kuma XinYu i kum Beli i kum Džoni. I opština Savski Venac. 

A ovako je počelo…

“Helou, iz dis Mildžan?”

(Jbg, već sam navikao da mi strendžeri tako čitaju ime al vazda pomalo pecne gde ne treba. Posebno što mi se ime rimuje sa fildžan u njihovoj interpretaciji)

“Jes, jes, dis iz MIL JAN, najstumitju… Hau ken aj help ju?”

“O helou Mildžan, ar ju avajlabl et venzdej?”

Ma jesam avajlabl sredom, što ne bi bio? Ko još radi sredom… 

Kaže dalje gospodin da se zove Džek, da je rodom iz Luizijane iz nekog mesta koje je jako poznato u Luizijani a da je trenutno u Srbiji i da je rešio da se ženi u opštini Savski Venac. Ja pozdravim njegovu odluku i rešenost i očas posla se usaglasimo oko materijalnih osnova i ostade samo da rešimo pitanje duhovne nadgradnje.

Taman tu negde pred kraj razgovora kaže meni Džek delija da ima još jedno pitanje za mene. 

“Pucaj mladoženja, šta te muči?”

“Vidi Mildžane, ja i moja vajf-tu-bi ne poznajemo nikog ovde u Belgrejd. I sad pošto protokol tako nalaže treba nam i svedok za tu registraciju, pa smo mislili da te pitamo jel bi ti mogao ti da budeš taj svedok?”

Hm, svedok saradnik znači… To nije popularno zanimanje u našim krajevima. Da ne spominjemo da je prosečni vek trajanja ove profesije koliki i vek trajanja otvorenog piva.

Al vidiš bre da čovek lepo pita, nisu bre mutne radnje.

“Šur ting Džek, samo onda moraš da naučiš dve reči na srpskom, može?”

“Okej Mildžan, koje?”

“Živeli kume!”

“Šifeli kuum!”

“Toeto kume, aj se slikamo…”